Admin
Admin
 | Naslov komentara: Put smrti  Sat Mar 21, 2009 4:44 pm | |
|  ZIVOTNA PRICA MOMKA SA DRINE
Pricao
mi rodak. Zivijo sam sa roditeljima i tri sestre,pored Drine,imali smo
na prvi pogled lijep zivot,kuca nam je bila u vecoj basti i lijepoj
njivi koju smo sijali,bili smo malo izdvojeni iz sela pa smo imali i
potrbnu tisinu.Otac je radijo u Jadru a majka i najstarija sestra su
obradivale zemlju,odma iza kuce u basti imali smo lijep izvor vode,kada
basta ubehara,miris se cuo na sve strane,izgledala je nasa avlija
prelijepo,sestra je stalno sadila ruze,sjecam se kada sam joj donijo
crvenu ruzu koja joj je nedostajala,kupila mi je patike za svoj novac i
sve tu ruzu zvala mojim imenom.Ja sam bijo mezimac u kuci to me ponekad
nerviralo a cesto mi je odgovaralo kada bih me bas radi toga postedili
nekoga rada koji ja nisam volijo,to je moja najstarija sestra najcesce
radila,ako ja trebam nesto da uradim,sestra bi rekla ja cu majko.Pohado
sam skolu i poceo dolaziti kasno kuci radi puta,udaljenosti,moja sestra
se najvise brinula kako cu doci pogotovu zimi a onda kada sam bijo
poceo da se radujem,proljecu i zivotu izbi prokleti rat.Bili smo odma
na udaru i jedva izbjego smo u Srebrenicu,osta sve,ostase i ruze moje
sestre,osta sva nasa radost.Rat je tekao a mi smo bili zadovoljni sto
smo svi jos uvijek medu zivima.Upozno sam jednoga momka,borca i tajno
govorim sesti da zelim da on bude njen momak,za par dana to se i
desilo,nas troje smo bili pravi prijatelji i drugovi a onda me sestra
upozna sa jednom djevojkom koja mi bijase i prva cura,jer ranije nisam
imao djevojku.Zivot je tezak,ali mi se dobro druzimo i medusobno
dijelimo sve pa smo sada gledajuci ipak za kratko u odnosu na druge
lijepo zivjeli.Mnoge porodice je pogodila tuga,ovaj put ne zaobilazi ni
nas,moj otac gine u odbrani Srebrenice,mislijo sam da cemo mi pomrijeti
i da necemo poslije oca moci sami zivjeti,koliko je bila borba da se
prevazide bol za ocem,toliko je bila briga moji zamnom,jer sam bijo
puno privrzen ocu rah.Moja sestra opet uspjeva pronaci najljepse rijeci
izmedu svih i meni tako pomoci da lakse prezivim te dane.Poslije 3
mjeseca moja djevojka mi daje ocevu kutiju duhansku,kaze da joj je to
dao neki vojnik,koji je to sacuvao,tada sam stijo da ponovo umrem,ali
tada sam i prvi put u svom zivotu svatijo da nemozes umrijeti kada
hoces da moras cekati svoj red.Kada dan prode zadovoljni smo sto smo ga
prezivili,za naredni dan se moramo opet boriti i to je tako
prolazilo,poceli smo ponovo da izlazimo prema guberu,zivot se nekako
ustalijo u tu patnju kroz koju se pojavljuje i ljubav,moja djevojka je
privrzena meni i ljubomorna je mojoj sestri sto se previse brine o
meni,samo da kazem,da moja sestra nikada tokom rata nije pojela krompir
bez mene,zato je ostala u mom zivotu dijo mene.Rat je dosadijo i jedva
cekamo da se ili zavrsi ili da se neka vrata nad Srebrenicom
otvore,cesto se prenose neke maste,bico ovo,bice ono,ali zivot svakim
danom gori.Jedne veceri uobicajno sjedimo ispred zgrade,kada prode
policija,bez i jedne rijeci nama,to je bijo los znak za nas i nase
susjede,pratimo u koju zgradu ulaze,moja sestra ima isaret i pogada
crnu slutnju,taj dan je pogino njen momak sa kojim sam je upoznao i
koga sam volijo kao brata,bol se ponovi,mozda jos teza i najteza takva
je izgledala u tim danima,jednom dok sam tjeseci sestru namjerno joj
pricao lijepe rijeci,ona mi rece,braco ja se vise nikada necu
udati,meni vise netreba niko,kroz moju glavu prolijecu misli,vidim je
staricu usamljenu,pa kako to da dozvolim rekoh sebi,ali je pustim
nekoliko dana pa joj to sve objasnim kako ja zamisljam njejzin takav
zivot.Kunem ti se braco sada,da se necu prije udati nego se ti
ozenis,bi mi malo lakse,ali sta sestro ako ja poginem,tada ona zaplaka
a meni bi zao sto joj to rekoh,pa je pusti da se pribere a kasnije joj
se izvinu a ona opet meni u tom slucaju necu nija da zivim ako se tebi
sto desi.Dani crni samo se smjenjuju i doslo je vrijeme da moramo nasu
Srebrenicu napustiti to ce se pokazati u naredna dva,tri dana.Da se
crni dani samo smjenjuju,pokazuje i slucaj samo prije dva dana nego
cemo krenuti iz Srebrenice u Potocarima granata ubija i moju
djevojku,molijo sam boga da ija isti dan poginem da zajedno
ostanemo,trazijo sam ponovo svoju smrt ali i ovaj put nisam dosao na
svoj red.Misli me prosto raznose,ponovo sam po ko zna koji put izgubijo
volju za zivot,ponekada zavidim onima sto su poginulu,vi ste se bar
smirili,tako bi cesto u prolazu pomisljao,moja sestra me stalno
razgovara i svi se brinu vise o meni nego o sebi.Dosao je i najcrnji
dan u mom zivotu,moram da idem,moram da se rastanem sa mojima,mozda za
uvijek,lomim se u dusi,to me i fizicki lomi,moram moju tugu i da
krijem,jer tako izgledam slabcina pa se moji vise brinu,svi me stalno
gledaju,majka krije suze,sestra nemoze,svi smo zanjemili a onda neko
zovnu,hajde idemo,tada se prolomise glasovi placa a ja kao da vidim
svoju smrt,pa mi bi za kratko lakse sto ija nado svoj mir a onda me
neko povuce za ruku,neboj se idemo zajedno,pogledah ga bijo je to moj
najveci poslije sestre zivotni prijatelj,samo sam ga tuzno pogledo a on
me i dalje vuce za ruku i govori da pozurim,tako ce i tvoji prije
svatiti da se moramo rastati,ta me rijec ponovo dotuce,ali smo vec
izasli iz zgrade,ponovo se zadnji put oprastamo i krecemo,do Potocara
mi je svaki korak znacijo i korak blize smrti a onda se malo pribra i
naviknu na trenutno stanje,penjemo se uz neko brdo,naroda ima
mnogo,jedni idu prema Srebrenici a drugi je bez povratka napustaju,malo
se prica,nema vise nikakve utjehe,moj rodak na jednom brdu rece,stani
da se odmorimo da vidimo dokle do mraka mozemo stici,granate se
neprestalno cuju,kazu tuku nas prvi kraj.Poslije odmora,rodak mi rece
vidis ono tamo brdo,tamo cemo nociti dalje necemo ici neka ide svako mi
necemo,zorom krecemo da predemo asvalt,brdo je daleko i bas na to brdo
pocese da padaju granate,kazu tuku cijelu nasu kolonu,svakakvi
predvidanja ima,ali mi idemo dobro,mnoge prolazimo,neki i nas i konacno
stizemo na zamisljeno mjesto gdje smo nasli mnogo ljudi,neko place,neko
se psuje,nalomismi sitni grana da sjedemo kada nas posu zemlja a onda i
eksplozija,granata je pala iznad nas,kazu ima i mrtvi i ranjeni,nastao
je metez medu nama,rodak me ponovo povlaci za ruku i kaze hajmo u ovu
uvalu da se malo spustimo.
Admin: komentar modifikovan dana: Sun May 10, 2009 7:13 am; prepravljeno ukupno 8 puta | |
|
Home 
portal 
Gallery 
Traži 
Login 
