Haiti već dva vieka žive s prokletstvom

Mrtva tiela na sve strane
Haiti već dva vieka žive s prokletstvom

Kad je bivši američki predsednički kandidat Pat Robertson izjavio da je
strašni zemljotres na Haitiju “božja kazna”, a francuski predsednik
Nikola Sarkozi predložio da se na međunarodnoj konferenciji za obnovu i
pomoć sa te zemlje “skine prokletstvo”, izgleda da to nisu bile samo
stilske figure.



Robertson je na radio-stanici za hrišćanske vernike objasnio da je
Haiti proklet jer je sklopio pakt sa đavolom da bi se svojevremeno
oslobodio francuske kolonijalne uprave. Zbog toga, kako je rekao, već
200 godina trpi nesreće.
Sa svoje strane Sarkozi je pozvao Pariski klub poverilaca da ukine dug
Haitiju i pomogne da se nađe novac za spasavanje golih života.
– Posle nove katastrofe u nizu mnogih drugih, treba da Haiti jednom
zauvek izvučemo iz prokletstva koje već duže vreme prati tu zemlju –
kazao je predsednik Francuske.
Sumorna istorija Haitija počela je 1492. kada je Kolumbo otkrio ostrvo,
kad su španski konkistadori istrebili domoroce i za rad u bogatim
rudnicima i na plantažama doveli crne robove iz Afrike. Ali,

ubrzo, u otimanju oko zemlje nadjačali su Francuzi koji u Haitiju
osnivaju svoju koloniju, a Špance potiskuju na područje sadašnje
Dominikanske Republike.
Tada, međutim, robovi do kojih su stigle ideje Francuske revolucije,
dižu 1791. ustanak, a Konvent u Parizu, oduševljeno dočekavši njihovu
delegaciju, proglašava ih slobodnim građanima, koji su odmah potom pod
vođstvom lokalnih generala Fransoa Dominika Tusen-Luvertira i Žan-Žaka
Desalnija porazili Špance i novopridošle Engleze. Oslobođeno je celo
ostrvo, ukinuto ropstvo i proglašena jednakost, donet je ustav i 1804.
osnovana je samostalna država.



Napoleon je, doduše, u novoj intervenciji Tusena zarobio, dok je
Desalni 1806. ubijen iako su ga proglasili za cara Žaka Prvog. Ali,
nova država je ostala.
Deklaracija o slobodi crnaca na Haitiju bila je svakako potpuno
suprotna društvenom poretku i ekonomskoj logici tog vremena. Ta repriza
Francuske revolucije je, s obzirom na boju kože aktera, nesumnjivo bila
preuranjena i – valjda za kaznu – transformisana je u primer
ekonomsko-političkog neuspeha.
Uz podsticanje stalnog građanskog rata između crnaca, mulata, mestika i
kreolaca, Pariz je kao bivša metropola zaveo trgovački embargo na 20
godina. Iscrpeni Haiti prinuđen je da Francuzima za robove koje su
izgubili plati 150 miliona zlatnih franaka i na kraju 19. veka u
Francusku je odlazilo 80 odsto haićanskog budžeta, a poslednja rata
plaćena je tek 1947. godine.
U međuvremenu, na sudbinu ostrva su, uz više ili manje oružja, uticali
uz Francuze i Špance, još i Amerikanci, Nemci, Englezi, pa čak i Arapi
iz Sirije. Prevrtljivo su podsticali i suzbijali lokalne političke
grupe, a kad je od 1911. do 1915. ubijeno pet haićanskih lidera,
liberalni predsednik SAD Vudro Vilson poslao je marince koji su ostali
sve do 1934. kad je počela sezona od čak 50 godina diktatura,
oslonjenih na Vašington.
U haićanskoj stravi posebno se ističe Fransoa Divalije – Papa Dok, koji
je, uz pomoć lične milicije Tonton Makutes, nazvane po najstrašnijem
duhu iz vudu religije, vladao od 1957. do smrti 1971. Makutesi nisu
imali platu nego su terorom sami obezbeđivali prihode i ocenjuje se da
je režim, kao jedan od najrepresivnijih i najkorumpiranijih u
savremenoj istoriji, odgovoran za smrt oko 30.000 Haićana. Doduše, kao
tobožnji antikomunistički štit od uticaja Kube bez smetnji je primao
američku finansijsku potporu.
Papa Dok je bio i vrhovni vudu sveštenik, ali nije se, međutim, libio
da kao hrišćanin bude na slikama sa Isusom koji mu drži ruku na ramenu
i govori: “Ja sam ovoga izabrao”.
Njegov sin Žan-Klon Divalije (Bebi Dok) nasledio je vlast kao plejboj
sa 19. godina i uglavnom ništa ne menjajući, samo je osnovao pretovarnu
stanicu za kolumbijski kokain. Na zahtev Ronalda Regana on je 1986.
posle velikih uličnih nereda američkim avionom odleteo u Francusku gde
i sad živi.
Kada je na izborima 1990. pobedio katolički sveštenik Žan Bertran
Aristid, njegov levi populizam i revolucionarno nasilje siromašnih
sledbenika uznemirilo je bolje stojeće Haićane. Posle godinu dana
Aristid je oteran u egzil, a skoro 200.000 izbeglica krenulo je da beži
od vojne vlade u SAD. Tad je Bil Klinton, suočen s humanitarnom i
političkom krizom, zatražio od haićanskih generala da se povuku,
Aristidu je otvoren put da se vrati, a opet su stigle i američke trupe.
Aristidova nervozna vladavina izazivala je brojne kontroverze i nerede,
ali je on posle jednog mandata pauze izabran i 2000. godine. Ubrzo,
međutim, optužen je za korupciju i samovolju, a nestala je i pređašnja
podrška Zapada. U to vreme Aristid je, naime, tražio da Pariz vrati 20
milijardi dolara, kao sadašnju vrednost prisilne kompenzacije kojom su
se nekad otkupili francuski robovi.
Istorijska epizoda s neugodnim Aristidom završila se početkom 2004. kad
je na Haitiju već nedeljama trajala buna, ali je Savet bezbednosti UN
24. februara odbio da pošalje mirovne snage. Odluka o misiji MINUSTAH
je, međutim, doneta tri dana kasnije, ali je tad haićanski šef države,
mimo njegove volje, već bio američkim vojnim avionom odveden u
centralnoafričku republiku.
Trebalo je još dve godine da privremena vlada zakaže izbore za novog
šefa države i na njima je, uz brojne primedbe na organizaciju i manjak
glasačkih mesta u sirotinjskim područjima, pobedio raniji Aristidov
saradnik Rene Preval.