Jovan Divjak za RSE o Dobrovoljačkoj

Admin

Jovan Divjak za RSE o Dobrovoljačkoj

Jovan Divjak, penzionisani general Armije Bosne-Hercegovine, je bio
direktni učesnik događaja u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu u kojoj je
3. maja 1992. godine prilikom povlačenja jedinica bivše Jugoslovenske
narodne armije iz Komande 2. armijske oblasti došlo do napada na konvoj
JNA u kojem je stradalo nekoliko oficira i vojnika JNA.

Povlačenje
jedinica JNA je bilo dio dogovora postignutog 2. maja nakon što je
odbijen pokušaj JNA da zauzme centar Sarajeva a JNA odvela Aliju
Izetbegovića, predsjednika Predsjedništva BiH, njegovu kćerku i ličnu
sekretaricu Sabinu i člana pregovaračkog tima Zlatka Lagumdžiju u
kasarnu JNA u Lukavici po njihovom povratku sa pregovora u Lukavici.

Blitzkrieg2. maja

RSE: Kad
sam uoči ovog intervjua razgovarao s vama rekli ste da se ono što u
Dobrovoljačkoj dogodilo 3. maja ne može odvojiti od onoga što se u
Sarajevu događalo dan ranije, 2. maja.

DIVJAK:
Drugi maj je trenutak kada je JNA pokušala da grad stavi pod svoju
kontrolu. U to vreme je šest kasarni u Sarajevu bilo blokirano od
strane Teritorijalne odbrane i očekivalo se da JNA napusti Sarajevo i
Bosnu i Hercegovinu do kraja maja. Krajem aprila napravljen je dogovor
između Komande Druge vojne oblasti i Predsedništva BiH da se jedinice i
vozila JNA ne mogu kretati Sarajevom izuzev kola hitne pomoći i onih
vozila koja snabdevaju hranom kasarne koje nemaju svoje kuhinje. Svako
drugo vozilo JNA moralo je unapred tražiti saglasnost za kretanje
gradom. Drugog maja u tri i po ujutru počelo je bombardovanje grada
koje je trajalo do pet ujutru. Gađali su i Predsedništvo i gradsko
jezgro, opštine Stari grad i Novo Sarajevo. To je bila artiljerijska
priprema za napad koji će potom uslediti. Tog jutra je izvršena i
diverzija u Glavnoj pošti na Obali.

RSE: Da li se zna ko je izvršio tu diverziju?

DIVJAK: Postoje
razne priče, ali to je izvršeno iznutra. To je bilo delo nekoga koji je
radio u pošti. Postoji varijanta da su to uradili Bošnjaci, ali
verovatnije je da je to uradio jedan radnik srpske nacionalnosti i
grupa ljudi oko njega. Tada je prekinuto oko 60.000 telefonskih veza u
Starom gradu, pa nije mogla da se uspostavi telefonska veza između
jedinica i Glavnog štaba Teritorijale odbane u Starom Gradu. Vratimo se
onome što se događalo 2. maja ujutru. Dva Pinzgauera krenula su preko
mosta na Skenderiji. Po jednoj pretpostavci cilj im je bilo
Predsedništvo, a po drugoj oni su išli prema Drugoj vojnoj oblasti da
se spoje sa jedinicom koja se tamo nalazila sa generalom Kukanjcem.
Jedan od transportera je čak došao do zgrade Estrade možda u nameri da
se spoji sa specijalnom jedinicom iz Niša koja bila u Domu Armije. Tog
dana, policija iz Niša pod komandom pukovnika Šuputa proterana je iz
Doma armije i prebacila se u Bosanski kulturni centar. Pored pinzgauera
kretala se i kolona od tri transportera, ali, kada su videli da su
pinzgaueri spaljeni preko mosta Skenderije i ulicom Valtera Perića
krenuli su prema Televiziji.

RSE: Ko se suprotstavio oklopnim vozilima?

DIVJAK: To
su bile taktičke, jurišne grupe od po tri-četiri pripadnika
Teritorijalne odbrane koji su imali osu, zolju, možda ručni bacač. U
jednoj grupi je bio Lučarević Kerim i Muhamed Šišića-Dedo, a u drugoj
Mustafa Hajrulahović-Talijan. Dedo je napravio neku “roru“ kao
protivtenkovsko oružje. Iza transportera Zagrebačkom ulicom kretala su
se dva tenka koja su se takođe povukla kada su dobila informaciju da su
pinzgauri uništeni. Kod Jevrejskog groblja je jedan tenk naleteo na
minu, pa mu je oštećen hodni deo. Iz Lukavice su poslali tenk tegljač
koji je izvukao taj tenk i odveo ga prema Lukavici. Oklopna vozila su
inače tog juta krenula iz kasarne u Lukavici gde je bila smeštena Prva
oklopno-mehanizovana brigada.

RSE: Da li su tada poginuli vojnici JNA?

DIVJAK:
Znam da su poginuli vojnici koji su bili u bornim kolima. Moglo ih je
biti sedam ili deset u vozilu. Tačnu brojku ne znam. Verovatno su
poginuli i oni koji su pratili tenkove, i na Jevrejskom groblju, i u
Zagrebačkoj ulici, i na potezu od Nedžarića do Televizije. Pošto je
naišla na otpor i nije uspela da ostvari svoj cilj, na kraju tog dana,
drugog maja, JNA je zadržala, odnosno zarobila Aliju Izetbegovića u
kasarni u Lukavici.

RSE: Oni nisu očekivali takav otpor?

DIVJAK:
Nisu. Čim su se povukli, znači da nisu očekivali otpor. Oni su igrali
na kartu iznanađenja, to je trebalo da bude nekakav mali blickrig, ali,
čim su naišli na otpor, oni su se povukli.
Zarobljavanje Izetbegovića

RSE:
Kako je to izgledalo sa Alijom Izetbegovićem? On je zadržan kada je,
vraćajući se sa pregovora u Lisabonu, sleteo na sarajevski aerodrom.

DIVJAK:
Postoji priča koju će vam sigurno reći Lagumdžija. On kaže da je tokom
leta stalno nagovarao Aliju Izetbegovića da ne slete u Sarajevo, već u
Split, pošto je to sigurnije. Alija je govorio da ima garanciju od JNA
da može slobodno sletiti. Kada smo mi u Glavnom štabu Teritorijalne
odbrane saznali da je Alija Izetbegović zarobljen, bili smo jako
zabrinuti. Strahovali smo da ne izvrše neki fizički pritisak na njega,
da ga ne ošamute nekim sredstvima da bi ga prinudili da nešto potpiše.
Govorim šta nam je tada u Štabu prolazilo kroz glavu, o čemu smo
razmišljali. Bilo je čak ideja da izvršimo napad na kasarnu u Lukavici,
ali to bi bilo suludo jer nismo imali ništa drugo sem puški, nešto
puškomitraljeza i nešto malo protivoklopnog oružja. S takvim
naoružanjem se ne ide na tvrđavu, dobro naoružanu i opremljenu
tenkovima i artiljerijom. Ne znam šta se dešavalo u Predsedništvu, šta
su radili Sefer Halilović i pukovnik Efendić. U to vreme još uvek je
postojalo dvojno komandovanje, iako je Patriotska liga 14. aprila ušla
u sastav Teritorijalne odbrane, ali mislim da su oni i dalje imali
svoje posebno vodstvo. Komandant Patriotske lige tada je bio Sefer
Halilović. On je nakon pripajanja Patriotske lige Teritorijalnoj
odbrani ušao u Štab Teritorijalne odbrane postao načelnik operativnog
dela štaba. Mi u štabu smo pomno pratili razvoj događaja. Saznali smo
da se Alija sprema da u oklopnom vozilu dođe u zgradu Druge vojne
oblasti, koja je bila blokirana, gde je trebalo da bude razmenjen za
komandanta Druge vojne oblasti generala Kukanjca. Nismo znali da li će
Alija biti stvarno razmenjen ili je to bila neka zamka. Zato je trebalo
da proverimo da li se Alija nalazi u vozilu. Odlučili smo da tu proveru
izvršimo kod džamije Čobanije. Kad sam tamo stigao tri teritorijalca,
koji su bili kod Čobanije, javili su mi da je kolona odavno prošla i da
je već stigla u komandu Druge vojne oblasti, pa sam se uputio na Trg 6.
aprila na kome je bilo oko tridesetak vozila.

Vojnici su iz zgrade komande iznosili nešto u sanducima, kasnije
smo saznali da je to bila arhiva. Bili su naoružani ličnim naoružanjem.
Nisam primetio da je neko od njih imao mitraljez ili minobacač. Oko
njih, na samom trgu, bilo je stotinjak pripadnika Teritorijalne
odbrane, pripadnika policije iz Starog grada i mnogo ljudi koji su
pripadali raznim grupama iz Starog grada i koje nisam poznavao.
Nameravali su da izvrše napad na vojnike. Iz okolnih ulica i dvorišta
čulo se navijanje kao na utakmici: “Idite, krenite“. Pokušavam da ih
smirim i megafonom pozivam vojnike JNA da nam se pridruže i da će imati
sva prava. U Zakonu o narodnoj odbrani regulisali smo da svi oni koji
nam pristupe zadržavaju svoja prava i činove, čak su i oni koji su
imali čin majora mogli dobiti čin potpukovnika. Kuha se kafa, pite se
iznose pripadnicima Teritorijalne odbrane. Svi čekaju, kao u areni, da
se nešto desi. Ne mogu da uspostavim vezu sa štabom i Predsedništvom,
toki-voki ne funkcioniše. Jedan mladić dotrča do mene i kaže: “Druže
pukovniče, ja sam radio amater, pa da pokušamo da uspostavimo vezu
preko radio amatera”. Otišao sam kod njega i nakon pola sata ”čačkanja“
nismo mogli da uspostavimo vezu.

Vratio sam se na trg, ali tamo vojnika više nije bilo. Odem do
Čobanije. Bilo je između 17 i 17 i 30, ne sjećam se tačno. Naišao sam
na kolonu koja je zaustavljena. Ispred je bilo jedno malo terensko
vozilo u kome su bili general Mekenzi i Lagumdžija. Pozadi je bio
oklopni transporter u kome su se nalazili Alija Izetbegović i general
Kukanjac. Oko tog vozila je bilo obezbeđenje. Popeo sam se na vozilo.
Izetbegović mi kaže: “Jovane, ne znam zbog čega je zaustavljena kolona.
Sve smo se dogovorili. Dajte, vidite da prođe kolona“.

U to čujem pucnjavu jedno 200 do 300 metara dalje, nedge prema Drveniji. Vrištim: "Ne pucaj".

http://www.slobodnaevropa.org/video/3379.html
http://www.slobodnaevropa.org/video/3380.html
http://www.slobodnaevropa.org/video/3378.html

Tog momenta je naišao Čegar, jedan od policajca koji je bio u
specijalnoj jedinici kod Vikića. Kaže: “Siđi. Ko si ti? To je moj
predsednik. Šta ti imaš sa njim”? Silazim dole. On isto razgovara sa
predsednikom, ne znam šta govore. Vidim on silazi, otvara vrata od
transportera, tada sam prvi put video Kukanjca kako se skupio, bio je
manji od makova zrna. Čegar mu kaže: “Majku ti tvoju četničku. Ako se
nešto desi Aliji Izetbegoviću, tvojoj četničkoj porodici neće glava na
glavi ostati“. Sve se to dešava u Dobrovoljačkoj ulici od Pozorišne
kafane prema Drveniji. Tog momenta je dozvoljeno da krene kolona, ne
znam po čijem odobrenju.

RSE: Da li je bilo još pucanja?

DIVJAK: Samo
još jednom sam čuo pucnjavu iz pravca Drvenije. Kolona kreće, 15 vozila
je krenulo za transporterom u kome je bio Alija Izetbegović, a
petnaestak vozila naši su uzeli kao ratni plen. Počeli su da skaču na
papučice i skreću ih prema Čobaniji i odvode po okolnim ulicama. U tih
15 kamiona uglavnom su bili po jedan ili dva vojnika. Kasnije se
tvrdilo da je u tim kamionima nađeno dosta dokumenata, pored ostalog i
plan kako da se Sarajevo zauzme za sedam dana, a Bosna i Hercegovina za
trideset. Ja lično ih nisam video. Tada je zarobljeno oko 215 vojnika
koji su odvedeni u zgradu FIS-a. Tu su ostali dva dana. Znam da je
Stjepan Šiber dobio zadatak da porazgovara s tim ljudima i da im ponudi
da ostanu sa nama u Teritorijalnoj odbrani, a, ako neće, mogu da se
vrate u jedinice, da dođe do razmene. To sam video na licu mesta.
Ostale priče ne znam. Ne bi bilo profesionalno da govorim o onome što
nisam ni video, ni čuo, niti sam u tome učestvovao.

Poginulo osam ljudi

RSE: Koliko je ljudi stradalo?

DIVJAK: Ono što znam, ubijeno je osam ljudi.

RSE: Da li se zna ko je prvi počeo da puca?

DIVJAK: To ne znam.

RSE: Zašto se pucalo?

DIVJAK:
Ni to ne znam. Mislim da niko nije izdao naređenje, da je to bila
samoinicijativa pojedinaca. Kasnije sam čuo priču jednog vojnika koji
je bio tamo: "Jedan ludak je uzeo pušku, pa pucao na prozor autobusa
gde su bili oficiri". To ja nisam video, to je priča čoveka koji je
tamo bio. Još je rekao: "Neki starac uzeo pušku i opalio".

RSE: Ko je u Dobrovoljačkoj učestvovao u toj pucnjavi? Koje su to bile jedinice?

DIVJAK: Nisam mogao da prepoznam kojoj jedinici ko
pripada. Činjenica je da su u ulicama Starog grada pretežno bili
pripadnici vojne policije i Zelenih beretki. Teritorijalna odbrana je
isto funkcionisalo po grupama. Nisu to bile kompletne jedinice. U njima
je bilo desetak teritorijalaca i dvadesetak ljudi iz policije i Zelenih
beretki. To je bilo mešovito i niste mogli prepoznati ko kojoj jedinici
pripada. Svega 10 posto ljudi je imalo neku uniformu. Tog dana na ulici
su uglavnom bili ljudi u civilnim odelima.

RSE: Da li su oni bili raspoređeni duž Dobrovoljačke sa jedne i druge strane? Da li su očekivali prolazak kolone?

DIVJAK:
Činjenica je da jesu jer su pratili kolonu kada je ona krenula sa Trga
6. aprila. Tamo, gde sam ja bio, nisam primetio mnogo ljudi, tamo su
bili uglavnom oni koji su bili u obezbeđenju Alije Izetbegovića.
Nije bilo mučenja

RSE: Da li znate da li je ranjenima pružana pomoć u sarajevskim bolnicama?

DIVJAK:
Sigurno. Pukovmik Taso je bio jako teško ranjen, pa je prebačen u
bolnicu gde mu je pružena pomoć. Kasnije je helikopterom prebačen za
Beograd i dobio je čin generala. Inače je Bošnjak poreklom.

RSE: Bilo je priče da je u FIS-u bilo mučenja?

DIVJAK: To neka kažu svedoci. Znam iz razgovora sa mojim prijateljom Šiberom da nije bilo mučenja.

RSE: Da
li je bilo mogućno da neko iz Predsedništva sve to isplanira unapred,
postavi pripadnike Teritorijalne odbane, Patriotske lige i Zelenih
beretki duž Dobrovoljačke ulice i da nalog za napad?

DIVJAK: To
je nemoguće jer svaka je grupa bila za sebe. Oni su bili izmešani, tako
da nema govora da je neko direktno uticao na raspored jedinica od
komande Druge vojne oblasti pa sve do Drvenije. Ne postoji takva
mogućnost, niti pretpostavka za to.

RSE: Verujete da nije bilo naloga za napad, već da je to došlo spontano?

DIVJAK: Isključivo spontano.

RSE: Da li se to moglo izbeći?

DIVJAK: Kako
da ne. Zašto je JNA krenula na Sarajevo 2. maja? Šta će JNA u gradu 2.
maja? To je bila generalna provera kako će reagovati Teritorijalna
odbrana, policija i ostali. Nije trebalo zadržati Aliju Izetbegovića.
Da Alija Izetbegović nije bio zarobljen, ne bi došlo do toga. Sigurno
je da bi posle izvesnog vremena i pregovora sve kasarne bile
deblokirane bez ispaljenog metka.

RSE: Po vama, to nije bilo organizovano?

DIVJAK: Bio
sam na licu mesta i video sam da to nije bilo organizovano. Ponavljam,
3. maja na Trgu 6. aprila bilo je pokušaja napada na JNA. Govorili su:
"Idemo, hajdemo, krenimo polako". Nije to bila komada. Komanda
komandira je bila: "Ne idi, čekaj, ne napadaj, ne pucaj". Komandiri
osnovnih jedinica su uticali da se ne puca. Da je neko želeo da dođe do
maskara, došlo bi na Trgu 6 aprila.

RSE: Ko je po vama kriv za Dobrovoljačku?

DIVJAK: Pojedinci koji su sebi dali za pravo da odlučuju o tome da li će nekome skinuti glavu.

RSE: Da li smatrate da je to što se dogodilo u Dobrovoljačkoj bio zločin ili ne?

DIVJAK:
Pojedinačno to jeste zločin, ali ukupno gledano to nisu uradile
regularne jedinice Teritorijalne odbrane, policije i Zelenih beretki.

General Divjak za Radio Slobodna Evropa govori o događajima 2. i 3. maja.

Preuzeto sa RS Evropa
http://www.slobodnaevropa.org/content/svjedoci_rata_divjak/1841868.html