Coban nad mudrio carevu cerku

Admin

Čoban nadmudrio carevu kćer

U stara vremena, živio jedan kralj. Nije imao muškog poroda, al su mu
rasle tri 'ćeri, tri rumene jabuke. Čuvao je nji 'stari kralj, pa ne da
ni sunce da i' opeče, ni vitar da ošine; i kad je došlo vrime, da se
najstarija udaje, kralj razglasi da će je dati onom, ko je triput
nadmudri.
Divojka nije samo lipa, nego i mudra, da je to za pripovitku.
Čim je glas puko, a prosilac prosiocu daje bravu. Divojka kaže, da će
se udati za onog, koji je triput nadmudri, a kojem proscu ne pođe za
rukom, taj će je dvoriti sve dotle, dok se ona ne uda. Za kratko vrime
kraljeva najstarija 'ćer je imala sluga već i na odmet. Ne nadmudre nju
prosioci, al' ni jedared, a ne da će jedan triput. Nije to ni divojki
pravo, počela se već bojati, da će side kose plesti, a čovika ni onda
imati ne će. Ne dopada joj se, al' ne će da pođe ni za takvog, koji
nije bar toliko kadar primetniti priko glave ko ona.
Kad su se prosioci već proridili, začuje za ovo i jedan kraljev čoban.
Njega su čobani našli u šumi, kad je još bio u povoju, pa su ga ovce
dojile, a vitar ga ljuljo. Tako je on sam odrasto na svitu, i što je od
čobana dobro vidio, to mu je bilo sve blago.
- Sluga sam i ovako, sluga ću biti, ako me srića ne posluži, - kaže on
čobanima, kad je čuo kako se kraljeva najstarija 'ćer udaje; i javi se
i on za prosioca.
Kiša ga umivala, vitar mu lice sušio, rasto je u polju ko trska, pa
momak lip, da ga se nagledati ne možeš. Makar je čoban, udavači se odma
dopo, al' baš zato je 'tila viditi, je l' i tako oštre pameti.
Pita on nju u čemu će se prvo nadmudrivati, a divojka kaže:
- Čekaj, dok malo promislim.
Njemu nije teško čekati, kad je cilog života čeko, dok se ovce ne
napasu. Momak čeka, al' sve motri. Drugi dan on čuje, kako je divojka
zapovidila, da se zakolje sva živina i pokupe sva jaja, jer će biti
velika čast. Čim je čoban to čuo, a on prvi potrčo na guvno. Uhvatio
tri dobre kokoške, jednog pivca i kvočku, pa s njima ukraj šume. Tu sve
metne u jedan šupalj rast, pa sio na drvo i svira u frulu.
- Šta ti tamo radiš? - na njega će divojka, kad ga je spazila.
- Čekam! A di će čoban, već pod šumu. A nuz svirku lakše vrime prolazi.
Divojka se malo zamislila, a i sama vidi, da je to tako, pa ode dalje
da vidi, nije l' digod još ostala koja kokoš il' koje jaje. Čoban svira
na rastu, ko da se đuture pogodio, a kako siroma' i ne bi, kad jedared
kvočka kvoči, jedared kokoši kokodaču, a i pivac se samo protegne, pa
zakukuriče.
U dvoru se goste, ta i kerovima je doteklo bataka i kajgana. Kad već ni
kuvanog jajeta nije bilo, dođe kraljeva 'ćer i kaže čobanu:
- Sad slušaj: dok sunce tri put ne zađe, da stvoriš kvočku i devet
jaja, pa da kvočku nasadiš. Za tri nedelje nek izleže devet pilića. Sve
ovo stvori, al' iz dvora, da ne izlaziš.
Ode ona, od čobana ni rič nije dočekala, a on frulu, pa samo svira. Kad
će već i veče pasti, on samo stego kabanicu, pa zavuče ruku u 'rast.
Tamo tri krupna jajeta. Tako su njemu koke snele i drugi dan, pa i
treći. Kad došlo vrime, a on zagrne kabanicu i prid divojku.
Ne vidi ona, što je pod kabanicu, pa ga pita:
- Šta ti misliš, da ćeš sa mnom izaći na kraj tako, da samo sidiš na 'rastu i sviraš?
- Ta nisam ja samo uzalud sidio.
- Neg' šta si radio?
- Kvočio, - nasmije se čoban. - Dosad ja, a sad nek kvoči ona. - kaže i izvuče ispod kabanice kvočku i devet jaja.
- Otkud ti to?! - začudi se divojka.
- Kazat ću ti, ako priznaš da sam te nadmudrio.
- Dok kvočka izleže svih devet pilića.
Nasadili oni sad kvočku u zlatnu kotaricu, pa čekaju. Čoban se tri
nedilje samo časti u kraljevskom dvoru. Došlo vrime, pilići počeli
prokljucavati jaja, pa osam za čas zapištilo pod kvočkom, al' deveto
ćuti. Čekali oni još jedan dan, pa onda vide da je deveto jaje mućak.
- No, ko je koga nadmudrio?! - nasmije se divojka, al' pomalo žalosno.
- Ja, - na to će momak.
- Kako, kad se samo osam pilića izleglo.
- Al' sam ja devet jaja našo u dvoru, di ni lupinje nisi ostavila.
Da rič ne bi sporili, momak kaže:
- Otići ću ja do kralja, pa nek' on kaže ko ima pravo.
Divojka pristane od prve riči, i čoban taj čas osvane kod starog kralja, pa mu laže ovako:
- Svitla kruno, ja sam se okladio s jednim pobratimom, da ću s batinom
od jednog udarca smlatiti s oraha devet zrna. Izabro ja dobru, čvrstu
batinu i srušio od jednog udarca s drveta devet zrna, al' je jedno bilo
prazno. Pobratim mi veli, da je okladu dobio on zato što je ovo zrno
prazno, a ja držim da sam okladu dobio, jer je oraha devet.
Stari kralj je malo promislio, pa onda veli:
- Dabome, da si ti dobio. Orasi su rodili na drvetu, a ne u tvojim
rukama, ne možeš ti biti kriv, što je jedan prazan. Glavno je da si ti
devet srušio.
Kad je divojka čula, kako joj je otac prisudio, pokorila se i ona. Nema
sad drugo, već da izmisli, kako će novo pitanje zadati čobanu.
Priljubila se nuz njega, pa se ne miče dalje ni za nokat, al' kad ona
pije, njemu ne da, kad jide, njemu ne da. Prošlo tako tri dana, pa se
momak nasušio.
- Sad ću metnuti prid tebe ćup meda i jabuku rumenu, da rumenije vidio
nisi, pa da vidim, 'oćeš li izdržati tri dana, da med iz ćupa ne
lizneš, a jabuku ne zagrizeš.
- Ja ne ću, pa nek mi se zubi suše i sedam dana, - na to će momak.
- Na kraju švigar puca, - nasmije se divojka.
Vidio čoban, da mu kraljeva 'ćer dobro sprema pod glavu pa ode do
svinjara i ovaj mu sveže ruke na krstima. Sio sad čoban, a rukama ni da
makne, kad ga je svinjar svezo dobrim kajišima. Kako on sio, a kraljeva
najstarija 'ćer donese prid njeg ćup meda, a sridnja nosi rumenu
jabuku. Čoban ne smi otić nikud, a one paze, kad će navaliti na med i
na jabuku. Bi čoban pa jako, al' je zato sebi i svezo ruke. Divojke mu
sve priko usana vuku ćup i jabuku, al' on stiska zube. Tako prošo jedan
dan, pa drugi, i treći dan već počo padati mrak. Kad je udavača to
vidila, a ona nož i osiče kajiše na čobanovim rukama. Kako mu ruke
oslobodila, a on zagrize jabuku, ta skoro je svu uzo u usta, pa onda
dobro lizne meda iz ćupa.
- No, jesam rekla, da će na kraju biti po mojem, - nasmija se divojka.
- Samo to nije tako, - nasmije se i čoban.
Sad se već ne će istiravati, već čoban odma' ode prid kralja, pa nek on opet prisudi.
- Svitla kruno, - kaže njemu čoban, - ja se opet kladio s onim pobratimom.
- A u čemu je oklada?
- Dojašio ja njemu u goste na dobrom ždripcu. Pobratim me pogostio i
veli mi: evo pod kućom dvi bašće, da se kladimo, da će i' tvoj konj
pogaziti, dok se mi častimo. Ja lipo ždripca zavezo za drvo, pa mu
metnio zobnicu. Nisam ja dobro ni u kuću ušo, a moj pobratim skine
zobnicu. Sad bi konj pasio po baščama, al' ne može, kad sam ga dobro
zavezo. Kad došla već zora, a moj pobratim do konja, pa da odriši. Kako
ga odrišio, konj onako gladan navalio na obadve bašće, i sad pobratim
kaže, da sam ja okladu izgubio.
- Kaži ti tvom pobratimu, - na to će kralj, - da bi konj bio lud, kad
mu ne bi sve bašće popasio. Ne bio ga drišiti, pa bi okladu dobio.
Divojka je sad nedilju dana mislila, šta da radi s čobanom.
Onda ga pozove, pa mu kaže:
- Ti si cilog života čuvo stado mog oca, pa ćeš znati i naše patke dobro timariti.
- Živ čovik može svašta naučiti, - lipo njoj momak.
- A ti ne moraš ni učiti. Znaš da ovcama nema života, ako li ti u podne
ne planduju, a patkama nema pravog života, ako se ne nabrčkaju.
- Toliko još znam, - na to će momak.
Divojka ga onda lipo uzme za ruku i izvede iza dvora. Tamo je velik
bunar na đermu, na kojem se poji kraljeva marva, a malo dalje je bara
na kojoj su bile patke.
- Eto poslidnje što tražim od tebe: tri dana ćeš timariti patke, al'
tako da se svaki dan do mile volje nabrčkaju u ovoj bari. Ako bara
prisuši, to je tvoja briga. Možeš iz bunara vode navući, napuni baru
kako znaš, samo nek' se u njoj patke do mile volje brčkaju. To bar nije
teško - nasmije se ona.
- Nije, ako se nađe čovik dobre pameti i dobri' šaka.
Ostavi ona momka s patkama, a on prostro kabanicu na ledinu, pa svira.
Patke se brčkaju čitav dan, a čoban i' uveče sprati. Tako i drugi dan.
Al' došo treći dan, bari ni traga. Te noći divojka skupila sve kraljeve
sluge, pa do zore privukli sve kraljevo guvno i baru zatrpali slamom.
Divojka sad ni ne izlazi, već čeka veče. Al' čoban nije čeko. Divojka
se mislila nedilju dana, a on odsvirao jednu pismu na fruli, pa je već
smislio. Za čas on povaćo patke, pa jednu po jednu tamo di triba.
Prostro kabanicu, pa zasviro u frulu.
Došlo i veče, a divojka onda došla.
- No, pačiji čobanine, jesu l' ti se patke nabrčkale i danas?
- Al' nikad tako slatko ko danas!
- Di kad bare nema?! - začudi se ona.
- Ako nema bare, ima bistre vode, - nasmije se čoban.
Uzme on sad divojku za ruku i dovede je do bunara. Kad ona pogledala, a patke se brčkaju, ta sve se ogledaju u vodi.
- Brčkaju se, brčkaju, al' ne u bari, - kaže divojka. - Nije na tvoje, neg je sad baš na moje.
- Ko je dosad, taj će i sad prisuditi - na to će momak i odma' ode do starog kralja.
- Da se nisi opet kladio?! - zapita ga kralj, čim ga je vidio.
- Baš tako, svitla kruno, i opet je stvar oko konja.
- Da čujem.
Ispripovida čoban, kako je onom njegovom pobratimu bilo krivo, što je
već dvi oklade izgubio, pa ga počeo konabiti, da se i trećiput klade.
Pozove ga u goste i poručio, da mu ne će moći na ždripcu ujašiti u
avliju na kapiju.
- U mene je konj dobar, a kapija nije visoka, pa sam se ko za glavu nado, da ću kapiju priskočiti, ako je ma čime podupre.
- No, pa što je bilo? - zapita kralj.
- Šta?! Napravio onaj novu, al' visoku kapiju, a podupro je i panjom i kamenom, da je ne možeš ni probiti.
- A ti?!
- A ja se onda zakaso, pa konja natiro na vrataca. Moj ždribac dobar,
pa probio vrataca ko pile lupinu od jajeta, i kad sam se sitio, a ja
već u avliji.
- Na kapiju il' na vrataca, glavno, da si ti dobro u avliju. Oklada je
tvoja. A ti kaži pobratimu, da se gost dočekiva u avliji, a ne na
sokaku.
Kako stari kralj to reko, a njegova najstarija 'ćer utrče i kaže mu:
- Kad ste tako prisudili, onda zovite svatovce, jer me je ovaj momak i trećiput nadmudrio.
Sad se kralj sam sitio, kake su to oklade bile, pa se nasmije i kaže:
- Čobane, zete, zar je ovo tvoj pobratim?!
- Drugog ni nemam.
Naredi onda kralj 'ćeri da mu ispripovida, kako je čoban nadmudrio. Kaže ona sve po redu, a stari kralj će na to:
- Ćeri moja, ovaj je već dvared zaslužio da mi bude zet, jer je tebe triput nadmudrio, al' je triput i mene nadmudrio.
Odma' on sazove svatovce, a čoban svoje društvo od stada, pa je veselje
trajalo baš toliko dana, koliko su se momak i divojka nadmudrivali.
Posli su srićno živili i nisu se nadmudrivali, nego zajedno mudrovali i
nadaleko nije bilo dvi tako bistre glave; samo kad su se sudarile, onda
su letile varnice, da se zapalila sva ona slama kojom su baru zatrpali.