Majka koja je izgubila muza i 6 sinova

„Najveća želja mi je da nađem njihove kosti.“




Naziji Beganović iz Durakovića kod Đulića/Zvornik, rođenoj 1944.
godine, četnički zlikovci su ubili muža Mustafu, rođen 1936. godine i
sinove Muriza 1963, Beriza 1966, Idriza 1967, Feriza 1969, Ramu 1971 i
Fahrudina 1973.
Po broju žrtava iz najbliže familije, šestoro sinova i muž, Nazija je doživjela najveću tragediju u našoj državi.
Sve druge riječi osim njenih su potpuno nepotrebne.

„Sve je počelo od momenta kada su nam četnici naredili da se svi, iz
petnaestak sela, skupimo u Klisu, odakle su nas 1. juna 1992. godine
zlikovci sve skupa sproveli do Bijelog Potoka kod Đulića. Tu su nas
razdvojili. Na desnoj strani su bile žene, a na lijevoj muškarci, njih
668. Muškarce su potom povezali, natovarili na kamione i odvezli u
pravcu Zvornika. Tu sam posljednji put vidjela mojih šest sinova i
muža. Iako mi se srce tog momenta bilo okamenilo, ipak sam se potajno
nadala da se neće desiti najgore. Neko je tada pitao četnike kuda vode
naše muškarce, a oni su odgovorili da ih vode na razmjenu. Od tada, do
danas, ni o jednom od mojih sinova i muža ništa nisam saznala. Niko
nije rekao da ih je vidio niti da je nešto o njima čuo. Više od 10
godina vladao je nekakav tajac. Nada da je neko do njih preživio bila
je sve manja. Tek prošle godine saznadoh da su mi u masovnoj grobnici
Crhi Vrh kod Glumine pronađeni sinovi Idriz i Muriz i muž Mustafa, čije
su kosti kasnije ukopane u šehidsko mezarje u Memićima. Sada odem do
njihovih kabura, dugo ostanem, isplačem se. Nada se da će pronaći kosti
i ostale četvorice sinova: Beriza, Feriza, Ram i Fahrudina. Nada da je
bar neko preživio skoro je presahla.“
„U početku su mi dolazili na san,a li poslije nikako. Sve sam
pokušavala ne bih li ih sanjala, ali uzalud. Ne mogu da spavam. Ako i
zaspim, to bude do ponoći. Probudim se i sve do svanuća razmišljam,
tugujem, ne znam šta da činim. Kada odem na mezarje, ne mogu se
odvojiti od njihovih kabura“
„Najveća želja mi je da nađem kosti preostale četvorice sinova. Bojim
se da nisu izgorjele, jer sam čula da su četnici neke naše muškarce
zatvarali u ciglanu. Bojim se da ih voda nije odnijela. Znam da nisu
živi. Želja mi je da nađem njihove kosti, da ih ukopam i nad kaburima
proučim za njihove duše. Unam da su mi mučili djecu. Stalno mi je na
umu kakve su im bile smrti, kakvi su bili njihovi posljednji
ovodunjalučki trenuci, da li im je bila na umu majka.“



Objavio/la drzava u 18:47,
print,
#