WukoljinStan


 
HomeHome  portalportal  GalleryGallery  CalendarCalendar  Kako koristiti ovaj Forum?Kako koristiti ovaj Forum?  TražiTraži  Lista članovaLista članova  Grupe korisnikaGrupe korisnika  RegistracijaRegistracija  LoginLogin  

Share | 
 

 Naj-tezi put u mom zivotu

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Go down 
AutorPoruka
Admin
Admin
Admin



KomentarNaslov komentara: Naj-tezi put u mom zivotu   Sat Mar 21, 2009 4:46 pm



NAJTEZI--PUT  U  MOM  ZIVOTU.


Rat je u najvecem svom zamahu, smrt
je svuda, jednostavno cekas svoj red i nesanjas da ces preziviti ovaj
prljavi i bezdusni rat.Vijesti jedna drugu sustizu, svuda se sije samo
smrt,nema granica u broju poginuli.. Olovo je u opasnosti, trazi pomoc,
ko da ide i kako kada nema puta do Olova, prica se da Sarajevo mora
pomoci Olovu jer Tuzla i sama ima mnogo problema.Odluka je pala prvi
korpus salje pomoc Olovu.Moja brigada dobiva zadatak da salje jedan
svoj bataljon kao prvu pomoc. Ta pocast pripada mom bataljonu, dobivamo
naredenje da se spremimo za put, snijeg je ko nikada veliki, blizi se
nova godina ali se ona mora docekati negdi kod Olova.Sa moje mjesne
zajednice prvi izlazimo ja i jedan Focak,nervoza pomjesana sa svacim
drugim su stalno prisutni.Imam osjecaj da je doslo vrijeme da idem po
svoju smrt.Iz kasarne Marsalke sam donijo novo zimsko odijelo i jedan
sinjel od koga sam napravijo dobar prsluk a ostatak rajtovo nove zimske
pantole, imam i dobru bundu, u odnosu na druge ja sam se dobro
spremijo.Vecinom niko od nasih nije htijo uzeti nista od vojne odjece
sto ce se kasnije odraziti lose na njihovu spremnost u zimskim
uslovima.Dan je dosao i moram da krenem, znam da na tom putu imam samo
jednog dobroga druga iz Zepe a to je Zajko Hodic iz vrela.Uzimam svoju
opremu za koju sam napravijo i poseban rusak da bih mogla stati i nosim
jednu dobru majstorsku sjekiricu, rusak je dosta tezak , imam i pored
odjece i hrane za puta, narod iz komsiluka je doso na ispracaj,na
svacim ocima vidim i pitanje hocemo li se ikad vise vidjeti, stalno
gledam kradom djecu, osta ih zeljan sve se mijesa po glavi u grudima je
dah stao, glasa nemam niti mogu vise govoriti, uzimam svoje stvari i
bez rijeci izlazim iz kuce, zamnom i ostali, cujem plac, ali se nemogu
okrenuti, djeca me stigose i umalo se ne izgubih, borim se sa svim u
sebi.Ipak se odvajam nekako od mojih, krecem pjese, hocu da se okrenem
da hi jos jednom vidim, neko povika ne okreci se, ne valja, produzih
nekoliko korakai pomisli i onako ko zna hocu da hi vidim i u tom
momentu se okrecem i odma sam vidijo Melu i Adina koji su se popeli na
ogradu da bih me sto duze gledali.Nemoze se umrijeti kad hoces moras
cekati svoje vrijeme.Idem kraticom kroz groblje i zavidim mrtvima, sto
su se bar smirili, pomisli bolje i vama nego meni, idem preko Velesica,
zborno mjesto je Svrakino selo u skoli.Kada sam stigao pred skolu bilo
je mnostvo naroda, slika nezaboravna,meni je malo lakse, mojima je bilo
daleko da dodu ovdi, pomisli bar tu sam u prednosti nad ovima sto
placu, mi smo prva vojska koja izlazi iz Sarajeva.Postrjavamo se i
dobivamo poslednje upute kuda cemo ici i kako, tada tek saznajem da
moramo ici preko Fojnice, preko nekih planina, vecina ljudi ide u
farmericama, par njih i u patikama, nemaju ljudi drugo sta da obuju i
obuku.Idemo u koloni po dva, ima nas preko 500 prolazimo stalno kroz
spalir naroda sa obje strane, zene vicu, boze mili ko li se nece ziv
vratiti, koliko li ce hi se zivi vratiti. sebe cas vidim mrtvoga negdi
u krsu cas ranjenoga, slike razne kroz glavu prolaze.Pitam se deli sam
ja u ovim mnogim pitanjima.Sa Zajkom sam se ponovo naso ispred tunela u
Dobrinji, tada smo rekli da se vise necemo razdvajati do Olova, Zajko
mi rece da ima i Ibro Stitkovac kojega ja neznam, rekoh mu da ga dovede
i za kratko je bijo sa nama, rekli smo mu da mora biti ko i mi, da se
nas tri moramo pomagati na svakome mjestu, dogovor je bijo cvrst i
iskren.Prolazimo kroz tunel i ponovo je zbor u skoli u butmiru.Rekoh
Zajki da se drzimo stalno prvoga kraja, tako cemo biti u psihickoj
prednosti, kolona iz Butmira krece posle 22h .Pod Igman smo dosli medu
prvi 10 uz Igman ima sajla za koju se moras drzati da bih nekako izasao
na Igman,idemo dobro, jedan drugome pomazemo i prvi smo izasli na
cestu, vjetar neumoljivo puse, ponekad se moras okrenuti kontra da bih
uzo zraka, snijeg pada, i taman kada smo izasli na brdo ugledasmo
ljudsku figuru na cesti, okrenuh se nazad, ima nas desetak ukupno
ostali su u zaostatku za nama, idemo nema veze ko je i sta ce se
desiti, zivot je i onako dosadijo. Kada smo dosli covjeku, on nas poce
moliti, kaze smako sam sa tamicem sa puta ako ma iscupate ja ovdale
mogu ici sve cu vas povuci do Pazarica, ima jos puno do Pazarica rece
nepoznati. Rekoh da probamo, ali nejde, izvadim ja svoju sjekiricu pa
nasjecem jelovi grana te ih poturimo pod tockove, kamijon izleti na
put, te onda posjedamo a mene ko nagradise u kabinu, a ja nagradi i
zaju, tako mi rano stigosmo u Pazaric a zborno mjesto je u
kasarni.Poslednji su dosli tek u 1h po podne. Rucamo i opet pokret,
dosli smo pod neku planinu koja se zove kazu Lopata, brdo veliko, suma
je veca od radave, penjemo se uz neke okuke i na jednom prevoju
predlozi Zajki da nalozimo vatru, vec smo premoreni.Kako cemo je
naloziti po volikom snijegu rece Zajko.Idi od puta i kad vidis snijeg u
vidu plasta sijena, rastjeraj ga tu je krs i mora biti drva a ja odoh
traziti potpalu, tako sam ja sa mojom sjekiricom zacas nasjeko suhi
homorovih grancica a Zajko je naso dobar krs drva pa smo ogromnu vatru
nalozili uz koju je prezivijo noc jedan vod, bilo je dosta vatri ali mi
smo imali najbolju.Ujutro krecemo kroz planinu i nekako do noci
dolazimo u Fojnicu, opet negdi na ulazu pravimo logor vani, ali ovaj
put se kradu i drva ispred kuca lozi i ograda, izutra se ljudi zale ali
kome, zar imaju obraza da su ljudi bi nas nekako negdi smjestili, idemo
dalje, imam osjecaj da su mi noge i ramena odrezani i cudo mi da se to
sve ne razdvoji.Negdi smo iza Kiseljaka moramo malo pricekati mrak jer
taj dijo tuce cesto HVO vojska, napada prolazimo i tu prepreku, mi smo
u prvom redu, znamo da je negdi u Mostrama u skoli ponovo zbor i tu
odmor.Tim putem su vozili traktori i put je nikakav ali on nas vodi
kuda treba, negdi u 2h sata nocu smo dosli u skolu gdje su bila spremna
kreveta i po dva cebeta, rekoh zaja da uzmemo jos po jedno cebe i da
legnemo u hodnik tamo ce biti guzva, tako smo i uradili, narod je
dolazijo stalno, a mi smo spavali oko 8h izutra probudili su me bolovi,
pokuso sam da ustanem ali nisam mogo.Dugo vremena sam se zagrijavo dok
sam jedva dotako pod, bolovi su bili nepodnosljivi. Izaso sam napolje
od straha i u tom trenutku ugleda staru zenu sa dvije djevojcice kako
sjede na nekom drvetu, nekako ko robot him pridem pa hi upitam , otkud
vi tako rano ovdi , nena mi rece, sine mi smo od Visegrada pa smo culi
da je dosla Sarajevska vojska pa smo dosle nebili nam ko dao
hljeba,ugledah odma svoju djecu , pa se vratih u skolu i skupih cetiri
hljeba pa him dadoh, a nena povika zar sve ovo nama, nena sakri hljeb u
dimije pa ode, kada smo kasnije posli na dorucak morali smo ici sve do
podjele dorucka kroz spalir djece koja su trazila samo hljeba, ja bih
izabro najslabije i odozgo nekako mu dao svoje sledovanje, tu smo bili
3 dana. Nastavicubice i gore i bolje kako kad..



Admin: komentar modifikovan dana: Fri Apr 17, 2015 12:33 am; prepravljeno ukupno 1 puta
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
Admin
Admin
Admin



KomentarNaslov komentara: Re: Naj-tezi put u mom zivotu   Sat Mar 21, 2009 4:47 pm



Nastavak,Najtezi
put u mom zivotu. Drugoga dana oko 10h neko rece, da se u Mostrama mogu
pojesti cevapi za cigare.Pomisli, boze zar cu docekati da pojedem opet
cevape,pred polazak dobili smo po 75 kutija cigara, svaki dan da imamo
po jednu kutiju, nas boravak negdi kod Olova ce trajati najmanje u
komadu 75 dana, zbog toga i dobismo po toliko kutija, posto ja nisam
pusijo cigare sam ostavijo da za njih kupuju moji namjernice, primjera
radi 1kg soli je jedna kutija cigara, 5 litar ulja, a ja sam ponijo sa
sobom 15 kutija za razmjenu, hrane ili bilo cega..Pitam Zajku hocemoli
ici na cevape, on mi odgovori, zar mozes od bolova i pomisliti da ides,
idu neki iz jedinice pa odoh ija, tako ti dodem i odma u prvu
cevapcinicu udem i sjedem za jedan sto, kada cevapdija izvoli te, rekoh
,moguli dobiti za cigare cevape i koliko kostaju, odgovori cevapdija
mozes , cevapi su za Visocane6 MARAKA A ZA TEBE 9 REKOH ZASTO MENI
TOLIKO SKUPLJE, KAZE TI SI STRANAC,pa kako cu biti stranac bolan,
jesamli ja vec poludijo, nisi, nisi ali tako vam je u Visokom,dobro,
donesi, odgovorih.Cevapi su dosli ja dado 2 kutije cigara a on mi vrati
tri marke, kaze jedna je kutija 6 maraka,krivo mi,neznam sta da
radim,vratim se u skolu i udem u jednu spavonu i pricam prisutnoj
vojsci, a izmedu njih me jedan zamoli da ja njih odvedem do te
cevapcinice i da him pokazem de ima druga skola kaze ima tu sestru iz
zupe,rekoh da je daleko, nekaje, rece samo da ja skupim raju, za malo
krenu njih oko 15 , ja him brate stalno ponavljam, sta mi se desi i
kako su ljudi ovdi neljudi i u taj cas stigosmo blizu cevapcare, eno
rekoh to je ta cevapcinica, ja dalje necu ici sad sam jeo i nejdi
povika jedan. Oni ulaze na vrata, i sami se posluzise, tako jos ponekim
te sakupise 3-4 vrece hrane te to odnesemo u skolu de izbjeglice
gladuju ko u logoru, tu ovaj i pronade sestru, za koju je donijo i
posebno vrecu sa hranom, slika, davi posmatraca,ostajes bez daha i
snage, kada se pribrasmo izbjeglice nam pricaju da pomalo jedu dva puta
dnevno, ko je nesto sijo u vlaskoj zemlji, od onih sto su je napustili,
morao je prvo da plati MZpo dulumu 50 km ili nemozes sijati umri.Pitaju
ljudi de MZ rekose u HOTELU tamo udemo, sve po pe esu savremeno cisto,
trazimo presednika, kada za malo dode, ovaj mu rece da idemo u pomoc
OLOVU i od danas ako izbjeglicama ne poveca i treci obrok po povratku
ratujemo sa Visocanima, tada izademo a taj dan se pozovu izbjeglice i
na veceru koja se vise nije ni ukidala.Trecega dana pokret ali, ovaj
put voze nas autobusi,odkad nismo, sjeli u autobus, krecemo i tako
stizemo u Vares, logor je na Zabrezju u kasarni koja je izgorela,kada
smo se nekako popeli kroz veliki snijeg, slika grozna, cad je svuda
prokislo, bez vrata i prozora, boze, kakolicemo. Ima dosta drva odma
lozim vani vatru, kazem Zajki hajmo, kuda veli, traziti spas,kakav kad
je naredeno da moramo biti svi skupa, idemo, vraticemo se, tako mi
ispred jedne kuce nademo u snijegu dusek pa ga osusimo, a medu vremeno
je stigo i najlon pa ja mojom sjekiricom za cas od neki letvi napravih
prozore u jednoj spavoni i vrata, dadose nam i neku pec, ali nikako,
nemoze dimnjak pun snijega, jedva i to krenu, palace smo napravili od
smrznuti fosni, daski, ludnica je ali boljega za nas nema.Izjutra jedna
ceta ide na liniju a druga u pripremu, moja ostaje, 7 dana.Tu smo se
taman malo udomacili ,kada dode red i na nas, da idemo u sumu u
pripremu, kazu. putovali smo 4h i stigli na planinu zvanu Zvijezda a
komanda ostaje u Siminu potoku.Kada sam dosao u pripremu, bilo je to u
nekoj velikoj sumi, sklepano je za spavanje nesta od daske colarice ko
baraka, pokriveno lepenkom a unutra opremljeno sa palacama ito na
sprat,kada si unutra sve vidis ko hoda vani imas samo jedno cebe,u
dojnji red palaca su spavali ljudi koji su imali vlastite vrece za
spavanje, taj dio smo zvali mrtvacnica, jer je tako bilo hladno.Poceli
smo dobivati hranu samo dva puta na dan ito nikakva hrana, da nas
napadnu cetnici niko nebi mogao pobjeci od iznemoglosti od gladi. doslo
je vrijeme i ja idem na liniju, bijo sam igrom slucaja na spoju sa
olovljacima, i ljudi su mi ispricali kako se sve desavalo oko Olova i
kako se tu ratuje, izgledalo je puno lakase nego u Sarajevu i tako je i
bilo.Ubunkeru nas je bilo 3 sedam dana danju i nocu,snijeg veliki, ali
ja sam nasao u Varesu ucinjenu ovciju kozu koja mi sada mnogo valja jer
je sterem i sve cujem dokle ona stize, nalomim i sitni jelovi grancica
pa prostrem i kad se zagriju da vidis nije lose, uvece se dogovorimo da
po jedan dezura, da lozi vatru a druga dva da spavaju po 4h dezura je
trajala, izutra koga zapadne on bi izaso i malo razgazijo snijeg da to
izgleda ko da smo strazu drzali.Glad je opasna, kazem jednom od mojih
jarana, hajmo po ovim napustanim selima i tako primjetimo de su sijati
krompiri te nademo lopate, pa razbacimo snijeg a onda stijamo kuda su
bili krompiri i tako pronademo torbicu krompira i nabasamo na po koju
glavicu luka i ja usput ubijem jednu kreju te napravim corbu koju ljudi
i danas pamte i pominju mi kad me vide, tako sam ja pomalo se potpomago
hranom i jedan dan vidim kuda je krmak presao, ja obidem krug i vidim
da nije izaso, zovnem Zaju i Ibru te IBRO ODE U HAJKU A NAS DVA NA
ZASJEDU, ZA MALO iBRO ZAGALAMI,kad se pomoli krmak ja malo pripucam te
ga dovucem do bunkera ljudi povikase nosi to tamo tako pogano, ja ga
onda nazad u potok pa ga ogulim i skinem meso sa butova i one kaise sa
kicme , napunim jednu kesu i jednu serpu pa to lijepo stavim u snijeg a
jedan komad posolim i na zar, kad se ispeklo a desilo se pomlado i
lijepo, ljudi vidose kako ja jedem i neumirem za cas ni kosti ne osta,
jedan mi jaran zakasnijo na krcmu pa se name i naljuti sto mu nisam
ostavijo, rekoh suti ima,jednom opet nestalo svega, vijaju se gavranovi
a ja se popnem na jedno brdo tu nam bila i osmatracnica, kad gavrani
nece da nailaze, osjetili me, ja udem u bunker oni naidu, ja se
pripremim, malo virim i kad oni naidose ja u zraku ubih jednoga bijo je
tezak oko jednuipo kilu meso supermedu vremeno nam je malo popravljena
hrana ali i dalje slaba.Cujemp da je 1kg kafe u Brezi 100km priblizava
se proljece, neko dode i kaze da je vidijo trag od ovce, ja sam znao da
je to srna, pa kazem mojima ako neko dode recite da sam u drvima?UZMEM
PAPOVKU I 7 METAKA SE ZADESI, REKOH NECU DALEKO, MALO GORI NADEM TRAG I
ZANJIM, KAD U JEDNOM MOMENTU OTISLO OLOVSKOJ OSMATRACNICI TE JA POSTO
NOSIM CETNICKU UNIFORMU MOGU ME UBITI, SKRENEM u lijevo kad odma udari
na drugi trag, vidim da je ispred ravan a u ravani je veliki snijeg,
reko nece ono u ravan pa se popnem na jedan brijeg i cucnem na jednom
panju,daleko sam negdi otisao, snijeg spada sa drveca, topli malo, nema
nista, ali meni lijepo, sve mi lici na nasu planinu,razmisljam hoculi
vise ikad doci na gornj Brestovik i Drum, kad mi se oci otese, ja
ugleda srndac gleda u mene, ja ti se ukoci, ni da trepnem, boga molim
da se samo okrene da uzmem pusku, koja stoji uz panj, bog dade, on se
okrenu ja pusku te lijepo nanisani i danas mislim da mi je to bijo
boziji dar,srndac veliji, lijep, zimska dlaka i rogovi, boze, srece, ja
sam najsrecni u ovoj planini i bijo sam za kratko, poljubim ga i polako
nazad ga vucem, dugo sam isao nigdi nema moga traga kad u jednom
momentu ugledah bunker ispred sebe na desetak metara, jarac ispade, ja
legoh, neznam ni desam ni imali koga ni ko bi tu mogao biti, niko se
necuje, reko cetnici cekaju da him i jarca dovucem i da oni ulove,ako
pokusam nazad ubice me, tako ode glava dabe, odlucim uzmem jednu bukvu
sa ulaza u bunker kao zaklon i polako se privlacim u medu vremenu vido
dalje redom jos bunkera,straha nemavise kada sam prisao, necujem nista
ali ima mnogo friski tragova od vojni cizama,u jednom momentu uletim na
vrata, i nedaj boze da su bili i nasi isto bi hi desilo, srecom nikoga,
obidem jos par bunkera te sjedem na jedno drvo kad naide covjek, ja ga
pitam koja je ovo vojska, kaze sidi pa pitaj i on zamice, ma reko koja
je jedinica, kad mi rece, zasija sunce, vrati se umjesto smrti sreca,
vratim se po jarca pa ga zaturim na leda a uzmem ga za bradu i prve
noge jednom rukom drugom za zadnje,pusku preko prsa, da sam to snimijo,
to bi bijo snimak moga zivota, kada sam dosao do moje jedinice, samo su
strazari ostajali ostalo je islo zamnom da to vide, jedan me zamoli Zunic
od Visegrada da on oguli jarca, de rekoh,uto naide kreja, ja uze neki
kalasnjikov i sa ruke je ubih oni da je uzmu, neka reko nejdi sad ce i
druga, za malo dode i druga ja i nju, kada je sve bilo gotovo dodose
dva kuhara, kazu poslo hi komadant da mu posaljem butove, reko jeli
poslo pare, kazu nije, recite komadantu da nema mesa bez para, odose,
bez imalo, kad za malo eto hi opet, koliko trzis, jedva se pogodimo za
60maraka dam samo iskljucivo butove.POCELO je da kopni,jedno jutro nas
cetnici napadose, tada sam gledao kad granata udari jeliku ili homoru,
presjece kud je udari i to drvo pada dubke i ponovo se zabija u zemlju,
dobro prolazimo taj put poslije i mi napadamo ali nas stize njihova
atiljerija, ima ranjeni, jedan mi kaze, Begicu molim te ubi me, ubi me
ti to mozes, bijo mu je iznesen bubreg gelerom, ...? Osto je ziv,
poslije rata mi kaze ja sam zahatorijo na te , sto me nisi ubijo, koje
sam muke podnijo i danas hi trpim, brzo smo se razisli, mala razlika ko
i da sam mu ja te rane nanijo tako je izgledalo.Doslo je proljece,
jedan fejzic mi kaze hajmo prema Olovu da trazimo krompira i luka,
kupicemo, tako mo krenemo i dodemo do sela Mizunovici, stanemo na sred
sela, niko nas i ne gleda, gledaj reko de ima stala i frsko dubre, tu
cemo ici u kucu, eno kaze iz one stale izade zena, vidimo de ude u kucu
pa, zanjom,pokucamo, i odma otvaramo, selam povika jos sa vrata, covjek
primi selam pa usta te nam napravi mjesto.Odma ugleda na siniji pita
sirnica, kalja, hurmasice i kiseli kupus salata, ma jedem ja to ocima
brate, pita covjek sve, a ja pozurijo pa i ono sto on i nepita,vezem ko
sebi sto bi se reklo, moja se prica covjeku dopade, pa me upita, znasli
Amire, koji je danas dan,rekoh znam ,jos dva dana pa idem u Vares da
odmorim, zato i znam koji je dan, a znasli jos sta sto je vezano za
ovaj dan, reko neznam, covjek usta pruzi mi ruku, ja se zbuni, pa mi
rece cestitam ti BAJRAM,u zivotu se svasta dozivi i prezivi,covjek je
jaci od celika.Svu nam hranu dade na raspolaganje, te nam rece da je
bijo vozac i da je neko djete poginulo na njegovu kamijonu i ako ne
njegovom greskom da je zbog toga nesrecan i da se bavijo lovom te mi
pokaza svoje puske i trofeje,nakupi nam krompira i luka po jednu teglu
kajmaka pa mi pokaza put dokuce de zivi Hamo Zulanovic kod jednoga
Hrvata, tu se nademo, malo i napijemo, malo i zaplacemo, tu mi je bijo
najljepsi konak u mom zivotu u krevetu na duseku od vune, bilo mi je
zao ustati.Oko podne krenem opet u sumu, kad gore dodem, kazu mi isao
neko u Brezu, kafa pojevtinila sada je kazu 60 dm , reko dobro je za
ovi sto imam para kupicu malo kafe i djeci kantu marmelade,druge
sedmice cjena je pala na 30 DMa trce na 15DM gdje i ostala, o ratnim
desavanjima, jednostavno, nemogu da pisem, mislim na direktna
desavanja.Jednostavno nemoguDOSAO JE I DAN DA SE IDE ,mjena je dosla,
idemo u Vares, da nocimo i onda idemo, idemo nekim kamijonima do ns
Igman, svi koji se vracamo zdravi i zivi, veselismo, ja za mojih 60 DM
sto cam prodao meso, kupim 1kg kafe, 1 kantu od 3kg marmelade1 margarin
od 2kg, 5 l. ulja, 5kg secera, idem sa dobrim rusakom sto je ko malo
dosao u Sarajevo od nas.Kamijoni polaze, nevidis kraja, kroz grad
ulazimo, Zajko puca iz kolutasa Ibro iz TETEJCA JA IZ DUGE DEVETKE SVE
KROZ CERADU, NAS KAMIJON JE OPET NAJZANIMLJIVI, dolazimo dugim putem na
Igman, ko ce moj rusak snijeti u hrasnicu, i za slaba konjcica bi bijo
tezak, svi kazu nemozes, baci ali kako doci u gladni grad, kako i
donijeti, stojim ljudi prolaze,svakom je dosta sebe.Sjetim se,nadem
opet moju sjekiricu, pa osjecem tri guste jelove grane, stavim rusak na
njih a onda to svezem kanapom i svezem de cu rukama drzati, pa kada sam
kreno, samo sam vikao cuvaj i tako prolijeto druge, to me zadrzavalo da
ne padnem i opet sam bijo medu prvima u hrasnici, ali jedva, jedva sam
kuci dosao pod tim teretom.Skratijo sam ratna dejstva, i mnogo cega
jos, za to bi trebalo mnogo vremena,nisam vodijo racuna o pravopisu,
samo da sto prije privedem kraju.Nemoj te se ljutiti,ima puno razloga
za to a i snage puno treba za tesku pricu.Tamo sam proveo 13 mjeseci i
17 dana, jednom umalo i da ne ostanem ali eto nisam selam i fala na
razumjevanju.
[justify]
Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
 
Naj-tezi put u mom zivotu
Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Na vrh 
Stranica 1/1

Permissions in this forum:Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu
WukoljinStan :: Ratne -Price-
Idi na: