WukoljinStan


 
HomeHome  portalportal  GalleryGallery  CalendarCalendar  Kako koristiti ovaj Forum?Kako koristiti ovaj Forum?  TražiTraži  Lista članovaLista članova  Grupe korisnikaGrupe korisnika  RegistracijaRegistracija  LoginLogin  

Share | 
 

 Istina mladosti

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Go down 
AutorPoruka
Admin
Admin
Admin



KomentarNaslov komentara: Istina mladosti   Sat Mar 21, 2009 4:05 pm



ISTINA ---MLADOSTI

Alii i ja smo bili najmlađi. Živjeli smo u kućama u samom centru grada. Imao je istu sudbinu kao ja - da ga čuva nana . Te dve nane , bile su sve što smo Ali i ja imali. Išli smo u istu školu, u pocjepanim patikama koračali visoko podignute glave. Sejdili bismo na asfaltu i pričali dok moja ili njegova nana ne poviče da je večera spremna. Tada ulazimo u prohladnu prostoriju i večeramo u pauzama smjeha. Noću, ulice i grad postaju naši.

Vremenom ulazimo u neki novi svijet, svijet novih ljudi, lakih zarada, dima cigareta, laži i prevara. Posmatramo kako se djevojke prodaju za jednu noć, kako ljudi gube kuće i stanove za nepunih sat vremena. Gledamo koliko novca ljudi imaju i rasipaju. Tek tada postajemo svjesni da mi doručkujemo poparu, nosimo jedan duks dok se drugi ne osuši i učimo u hladnoj sobi dok ne dođe vrieme polaska u školu...

Ali postaje pravi mangup, a ja jedna od najpoželjnijih djevojaka.

U nekoj novembarskoj noći motamo svoj prvi džoint. Krademo jabuke na pijaci, maskaru na vašaru, trenerke na buvljaku. A u školi prevazilazimo i sami sebe. Samo od nas zavisi hoćemo li postati neko ili nešto u životu, hoćemo li uspjeti. I to, na svu sreću, na vrjeme kapiramo i dajemo sve od sebe. Ulica nas čeliči, otvara sve mogućnosti, ali nas ne uzima totalno pod svoje. Škola nam daje nadu u neko bolje sutra lagane sigurnost, ljubav i sklonište.

Ali postaje pravi mangup koji se uključuje i igra u svemu tome spolja. Dolazi kući sa pomalo novca, lupa na prozor moje sobe i šapće: - Odvoj ovo na stranu, uradi i moj domaći jer neću stići. I probudi me u pet, imam pismeni sutra...

Ujedno postaje i pravi srcelomac. Djevojke luduju za njim, a on se, ruku na srce, ponaša kao pravi okrutni muškarac. Zavede i nestane! Ja postajem jedna od najpoželjnijih djevojaka u gradu. Ali, ko je i skupio hrabrost da bude sa mnom, brzo bi odlazio. Smetalo bi mu što izlazim bez njega, što nikad nemam mnogo vremena, bio bi isuviše ljubomoran naAlija, ili, jednostavno, nije pripadao našem svietu

- Opet te je neki kreten ostavio? - prokomentarisao jeAlik jednom. - Pusti to, nije viredan. Šta on zamišlja, da je neka faca?! Pa nije on Bogom dan, Fatima!

I sve tako, ukrug.
Ali je skupio dovoljno novca da nam posle završene srednje škole obezbedi još nešto jer nismo imali namjeru da idemo na faks ili višu. Zaposlili smo se da bismo pomogli nanama. Nemački je savladao sa malim teškoćama, ali ga je najzad imao u malom prstu. Kao i ja rad na računaru. Uspieo je da ode u Nemačku, ali nikako nije mogao da dobije dokumente. Povremeno se javljao.

- Ovdi ne smiem da budem, a tamo ne mogu da se vratim. Život mi se ponovo pretvara u pakao, bolje je što sve ovo ne možeš da vidiš. S druge strane, sve je ovdi preljepo, ali vraški zajebano, princezo. Čuj, nemoj ništa da pričaš nanama, reci him da sam OK - pričao je.

- Ne brini za to. I... ej, Roki...

- Reci...

- Nemoj da se predaš!

- Nikad, znaš to!

Roki je bilo tepanje od njegovog nadimka. Neki tajni znaci i šifre ostali su za nama, iako sam pamtila čak i svaki pogled, svaki gest. Ubrzo su obje nane umrle. Iste godine, jedna za drugom.Ali nije mogao da dođe. U tuđem svjetu, pored svega što mu se dešavalo, kako je sve to podio, vjerovatno samo on zna. Meni je on tada, po prvi put, tako bolno nedostajao, kao da me je tek tada zabolijo njegov davni odlazak.

Ne sjećam se proljeća te godine. Sjećam se samo mirisa jorgovana, mog tako uzaludnog sjedenja na ivičnjaku trotoara u nadi da će mi se bar neko od njih vratiti. Nisam stigla da odbolujem smrt jedino dvije osobe koje sam imala na svjetu. Nisam odbolovala ni Alijev odlazak. Znala sam da nema ljeka kada tugujem, da od uspomena i sećanja sigurno neću živjeti. Ovoga puta sam ja bila na potezu, trebalo je da osiguram svoju budućnost.

Prodala sam kuću u centru grada i kupila mali stan u predgrađu. Sa znanjem koje sam imala, posla koji sam pored redovnog, tad već i samostalno obavljala, novca je bilo na pretek.

Godine su brzo i nekako podmuklo prolazile. Kao i poneki muškarac u mom životu. Nisam se ni trudila da nekoga zadržim kraj sebe. Za to je trebalo vremena, strpljenja, tolerancije, a ništa više od svega toga nisam imala, bolje reći nisam željela da imam.

A onda se Ali jedne julske noći javio:

- Princezo, najzad dolazim, doduše, nakratko...

Od silnog uzbuđenja nisam mogla da pričam. Samo sam mu rekla svoju novu adresu.

Kada je ušao u moj stan, vrištali smo od sreće, smejali se, grlili, opet vrištali. Posle takvih izliva emocija, sedili smo i pričali čitave noći. O svemu. Posle svega, sada ima svoj auto, posao, stan, dokumente, sve. Uradio je sve što je želijo.

- A vidim, i ti si! Da li ti je ostalo dovoljno novca? - pita me.

- Sasvim dovoljno. Ako nekad budem imala djete, stvoriću mu nešto, da nikad ne prolazi kroz sve što smo prolazili ti i ja.

- Donio sam ti nešto novca, da malo teraš silu, i pune dvije torbe garderobe, oduševićeš se, broj sam, vidim, pogodio.

Spušta pogled i ja primećujem bol na licu koje je dobilo poneku boru. Sede vlasi čine ga starijim, kaže, osjedijo je posle smrti nane, kao i ja. A bili smo tako mladi tada.

- Ja se farbam, baš me briga - pokušavam da ga razveselim, ali očigledno je da ga još nešto muči. Kao da mi čita misli, konačno mi kaže:

- Pre dvije godine sam se oženio jednom Njemicom.

- I tako si dobio papire? - pitam, a znam.

- Da.

- Jesi li se zaljubio, ili si se oženio zbog papira?

- Zaljubio sam se - kaže promuklim glasom i ja znam da laže.

Znam da ga je stid samog sebe. Posle svega što smo preživjeli, posle mnogo odricanja, ponosa, on se tako dobro prodao! Povjerovala sam u laž.

- Imaš li djece? - upitala sam ga.

- Cerkicu, zove se Fatima - smješi se, a meni suze stoje u grlu.

Ne, ne vrjedi plakati. Bar ne sada kada smo uspjeli u životu. Ne vriedi plakati ni zbog čega, to Ali i ja najbolje znamo. I držimo se toga i u predivnom praskozorju što ne obećava ništa drugačije, ništa što već ne znamo.

Spavala sam čitavu vječnost. Poslie toliko godina, prvi put tako dugo i mirno. Kao da sam se pomalo umorila od svog života.

- Hej, princezo, moram da se vratim nazad. Hajde da okrenemo jedan krug, nikad te nisam vozio u bjesnom autu.

Pospana, ali vrlo sesna toga da on odlazi, stvara mi se osećaj onih istih suza u grlu. Vožnja Srebrenickim ulicama vraćala je slike prošlosti, djetinjstva, naše mladosti. Ispred svoje kuće je zastao i dugo ćutao.

- Želiš li da uđeš? - pitala sam.

- Ne, ne mogu. Mislim da bi me to ubilo. Uradiću isto što i ti. Prodaću je i kupiti stan u istom onom naselju, sviđa mi se. A i... znaš, živim u nadi da ću se jednog dana ipak vratiti. Uostalom, sada ću češće dolaziti.

Kada je već bilo krajnje vrjeme da pođe, dovezao me je do ulaza zgrade i dugo i nežno ljubio. Celo telo mi je treperilo od po-ljubaca. A rekao mi je, kada mi se to desi, tako ću prepoznati onog pravog. A da li je on bio onaj pravi? I da li smo uradili sve što smo željeli? Jesmo li, kada još ponekad poželimo da nam se vrate one godine trčanja po kiši, da osjetimo miris cvijeca u sobi, grijemo promrzle ruke, da još jednom, makar na tren, čekamo da se ohladi popara dok se smiejemo sjedeći za rasklimanim stolom? I uzalud sve zlato, sav novac ovog svieta! Shvatamo da je jedino blago samo jedno - naš smijeh koji će nam za nekoliko trenutaka život ponovo oteti...

Na vrh Go down
Vidi profil korisnika
 
Istina mladosti
Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Na vrh 
Stranica 1/1

Permissions in this forum:Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu
WukoljinStan :: Stare-Price-
Idi na: